Ide Mujo Mostarom i vidi Tarzana kako se sprema da skoči sa mosta u Neretvu.
-“Nemoj skakat majke ti, ima kod nas dole puno školjki”, obrati se Tarzanu.
-“Ja sam Tarzan, kralj svih životinja i ne bojim se ni lavova, ni tigrova pa ni tih vaših školjki.”
Reče Tarzan, skoči, napravi dvostruki salto i ne izranja 5 minuta.
Izlazi sav u modricama i pita Muju:
-“Majke ti, kakve su vam to školjke tamo dole?!
Veli Mujo:
“Pa, imaš dvije od Fiće, jednu od Lade”.
BONUS PRIČA:
U malom selu na obali reke, živela je vesela i znatiželjna devojčica po imenu Maja. Maja je bila poznata po tome što je uvek upadala u najneobičnije situacije, ali je uvek nekako uspevala da iz njih izađe sa osmehom na licu.
Jednog sunčanog dana, Maja je odlučila da se prošeta kroz šumu koja se protezala iza sela. Dok je hodala, primetila je staru, napuštenu kolibu. Vrata kolibe su bila širom otvorena, a unutra je bilo mračno i tajanstveno. Naravno, Maja nije mogla da odoli i odlučila je da istraži šta se krije unutra.
Čim je zakoračila unutra, vrata su se zatvorila za njom s glasnim treskom. Maja se osvrnula oko sebe i videla da je u kolibi mnogo prašine i paučine. Ali, odmah je primetila i nešto neobično – veliki, stari gramofon koji je stajao na stolu.
Maja je prišla gramofonu i, bez razmišljanja, zavrnula ručku. Gramofon je počeo da svira staru, veselu melodiju, a onda se iznenada pojavila mala sova, koja je stajala na gramofonu i počela da peva. Sova je imala smešan, visok glas i pevala je pesme o zmajevima koji su igrali na mesečini i vilama koje su pravile kolače od zvezdane prašine.
Dok je Maja slušala sova-pevačicu, počela je da se smeje tako glasno da je njen smeh odjekivao po celoj kolibi. Ali smeh nije bio jedina stvar koja je odjekivala – zidovi kolibe počeli su da se pomeraju i premeštaju. Ispostavilo se da je koliba zapravo bila čarobna i da je reagovala na smeh.
Odjednom, pod kolibe se otvorio, i Maja je pala u nešto što je izgledalo kao tobogan od drvenih dasaka. Klizala se kroz mračni tunel, vrišteći od smeha i uzbuđenja, dok na kraju nije stigla do ogromne sale ispunjene svetlećim kuglama koje su lepršale u vazduhu.
U sali su bili svi stanovnici sela – ali ne obični stanovnici. Svi su nosili smešne kostime i maske. Baka Anka je bila obučena kao pirat sa drvenom nogom, dok je deda Mića nosio kostim ogromne bundeve. Čak je i njihov pas, Laki, imao na sebi plašt i kapu čarobnjaka.
Maja je shvatila da je upala u čarobni svet smeha i zabave. Stanovnici su je srdačno dočekali i rekli joj da je ova sala tajno mesto gde dolaze da se smeju i zaborave na sve brige. Ispostavilo se da su otkrili kolibu pre mnogo godina i da su je koristili kao mesto za okupljanje i zabavu.
Te večeri, Maja je zajedno sa stanovnicima sela igrala igre, pevala pesme i smejala se do suza. Kad je napokon došlo vreme da se vrati kući, stanovnici su joj rekli da se uvek može vratiti kad god poželi malo smeha i radosti.
Kad se vratila u selo, Maja je sa sobom nosila tajnu čarobne kolibe i smešnog sveta. Iako je često upadala u neobične situacije, znala je da uvek može pronaći smeh i radost, čak i na najneočekivanijim mestima.
