Danilo Bata Stojković je umro u svojoj 68. godini nakon duge i teške bolesti. To se dogodilo 16. marta 2002. godine. Bata je bio suočen s rakom pluća, ali je i u tim teškim trenucima zadržavao svoj humor. Postoji jedna zanimljiva anegdota koja ilustruje njegov duhoviti stav prema bolesti. Kada ga je mladi kolega Branimir Brstina pozvao da pita kako se osJeća, Bata je odgovorio: “Mićo, dobro sam. Evo, učim rak da puši!”
Njegova supruga Olga je u jednom velikom intervjuu za Nedeljnik detaljno opisala glumčeve poslJednje trenutke.
PrIJe nego što je umro, Bata je rekao svojoj supruzi Olgi:
Olga je ranije ispričala: “Jasno mi je rekao da ne želi da bude deo Aleje zaslužnih građana. To je bio njegov izbor.”
U jednom starom intervjuu s Olgu, suprugom Danila Bate Stojkovića, saznajemo više o njegovom djetinjstvu i mladosti.
Olga je podijelila: “Danilo je imao dva starija brata, Zdravka i Živorada, i stariju sestru Veru koja je bila deset godina starija od njega. U to vrijeme, njihova majka je već bila u menopauzi, a ljekar nije ni smio da je pregleda. Bata se šalio kako se tada hrabro suprotstavio tome i nije dozvolio nikome da je ukloni. U mladosti je bio sitan i vitak. Čak je i njegov profesor Tomislav Tanhofer govorio: ‘Kad nabaciš malo više težine, postaćeš pravi glumac.’ Iako je kasnije dobio na težini, ostao je izuzetno brz. Brzo je trčao na stotinu metara, a ja sam se šalila da ga ta dodatna težina zapravo ubrzava.”
“Njegov brat Živorad je bio učenik Karlovačke gimnazije, i njih dvojica su bili zaista impresivni kada bi govorili. Ljudi bi zastali da ih slušaju. Sa druge strane, Bata nije bio dobar učenik. Morao je da pohađa dodatne časove matematike, ali je bio izuzetan u recitovanju i takmičenjima. Ponavljao je razred jednom ili čak dva puta. Fizika i matematika nisu ga zanimale, ali je voleo da recituje i čita.”
“Kao dete, često je provodio leta u Vrnjačkoj Banji, gde je njegov brat Živorad nakon rata izgradio školu na Goču. To je započelo Batinu vezu s tom varošicom, koja je ostala nepromenjena čak i deceniju nakon njegove smrti.”
Kada je bio dijete, često bi ga mama vodila u Banju, što je tada bilo vrlo popularno mjesto i on ga je zavoljeo. Takođe, često je odlazio kod svog brata na Goč kako bi se pripremao za školske ispite. Kako je odrastao, postao je nezavisan i svaki put kad bismo se vraćali s odmora, bilo odakle, uvek bismo svraćali tamo. Proslavljao je svoje rođendane godinama u Banji, a danas i dalje obeležavamo tu tradiciju. Jednostavno, dopali su mu se ljudi i Banja je postala naša omiljena destinacija.
