BONUS PRIČA:
U selu Glavomare, koje je poznato po svojoj ekipi neobičnih likova i još neobičnijim dogodovštinama, živio je stari deda Mile. Mile je bio čovek starog kova, tvrdoglav kao magarac i oštar na jeziku kao britva. Njegova najpoznatija osobina bila je neizmerna ljubav prema svom starom traktoru, kojeg je zvao “Zvijer”.
“Zvijer” je bio traktor iz nekih davnih vremena, već godinama na izdisaju, ali Mile se nije dao. Svakog jutra bi ga upalio, uz obavezno psovanje i udaranje po motoru, a onda bi se provozao po selu, kao da vozi najnoviji model Ferarija.
Jednog jutra, Mile je primetio da se nešto čudno dešava sa “Zvjerecom”. Motor je počeo da stvara neobične zvuke, kao da svira harmoniku, a iz auspuha je izlazio dim u bojama duge. Mile se počešao po glavi, pa odlučio da potraži pomoć od svog prijatelja Žike, lokalnog majstora za sve i svašta.
Žika je, naravno, došao odmah. “Šta je Mile, opet te ova tvoja krntija zeza?” upitao je uz smeh.
“Šta krntija, šta krntija?! Ovo je mašina, Žiko, mašina!” odgovorio je Mile uvređeno, pa dodao: “Al’ ovaj put, stvarno ne znam šta joj je.”
Žika je provirio pod haubu, pa se zamislio. “Pa, ovde ti ne pomaže ni Sveti Ilija, moraćemo je odvesti u grad kod majstora.”
Mile je uzdahnuo, ali nije imao izbora. Tako su njih dvojica, uz pomoć nekoliko komšija, ugurali “Zvjere” na prikolicu i krenuli put grada. Putovanje je bilo prava avantura – traktor je škripao, cvrčao i klokotao, a svaka rupa na putu bila je nova muzička nota u njegovoj simfoniji.
Kad su stigli do majstorske radionice, dočekao ih je majstor Pera, poznat po tome da može popraviti sve osim lošeg raspoloženja svoje žene.
Pera je odmah krenuo u pregled traktora, dok su Mile i Žika nervozno šetali oko radionice. Posle nekoliko sati, Pera je izašao sa ozbiljnim izrazom lica.
“Mile, imam loše vesti,” reče Pera, “tvoj traktor je… kako da kažem, dostigao svoj kraj.”
Mile je bio u šoku. “Šta pričaš, Pero? Ovo je Zvijer, ne može ona tek tako da crkne!”
Pera je odmahnuo glavom. “Znam, Mile, ali toliko je star da mu ni delovi više ne odgovaraju. Vreme je da se oprostiš.”
Mile je stajao kao kip. “Znaš šta, Pero? Nema šanse. Ja ću ga popraviti sam, makar morao i krampom da ga oživim.”
Svi su se nasmejali, ali Mile je bio ozbiljan. Vratio se u selo sa svojim traktorem, odlučan da ga ne prepusti sudbini. Proveo je dane i noći u šupi, pokušavajući sve moguće trikove i veštine koje je naučio tokom života.
I zaista, jednog dana, iz šupe se začula dobro poznata buka. Komšije su se okupile oko kuće, a Mile je izašao, sav umazan uljem, sa osmehom od uha do uha.
“Zvijer” je ponovo bio u punoj snazi! Motor je radio glatko, bez ijednog čudnog zvuka, a iz auspuha više nije izlazio dim. Mile je seo za volan, upalio traktor i krenuo ka sredini sela, praćen aplauzom svih prisutnih.
Od tog dana, Mile je postao prava legenda u selu Glavomare. Niko nije mogao da veruje da je uspeo da oživi “Zvjere”, ali on je samo slegnuo ramenima i rekao: “Kad voliš nešto, ne odustaješ, pa makar to bio i stari traktor.”
A “Zvijer”? Pa, i dalje vozi kroz selo, još življa nego ikad, prkoseći svim zakonima mehanike i zdravog razuma. I svako ko vidi Mileta i njegov traktor, zna da je prava ljubav neuništiva – čak i ako dolazi u obliku starog traktora.
BONUS PRIČA:
U selu Donje Prigorje, gde se vreme meri po zvuku crkvenih zvona i mirisu domaće rakije, živeo je Ljuba, poznatiji kao Ljuba Šerif. Nadimak je stekao jer je bio opsednut kaubojskim filmovima, a pogotovo likom šerifa iz jednog starog vesterna. Ljuba je išao toliko daleko da je čak naručio kaubojski šešir i lažni pištolj sa Aliekspresa, koje je ponosno nosio po selu, kao da je pravi šerif sa Divljeg zapada.
Jednog dana, u selo je stigla vest da će biti održana velika seoska pijaca, na kojoj će se okupiti trgovci iz svih okolnih sela. Ljuba je odmah video priliku da se pokaže kao pravi šerif – jer, naravno, gde ima trgovaca, tu ima i mogućnosti za nevolje, a on je bio spreman da održi red i mir.
Na dan pijace, Ljuba je ustao u zoru, obukao svoju “šerifsku uniformu” – što je u suštini bio iznošen prsluk i pantalone koje su nekada bile plave, ali su sada više ličile na neku neodređenu boju između sivog i braon. Na glavu je stavio svoj kaubojski šešir, zavezao maramu oko vrata i okačio lažni pištolj za pojas.
Kada je stigao na pijacu, Ljuba je ozbiljno hodao između tezgi, kao da patrolira u pravom gradiću na Divljem zapadu. Ljudi su ga gledali sa mešavinom zabave i zbunjenosti, ali niko nije hteo da mu kvari zabavu.
Sve je išlo glatko, dok nije naišao na tezgu starog Cvetka, poznatog po svom specijalnom siru koji je pravio od mleka svoje koze Mare. Cvetko je bio stari lisac, poznat po tome da voli da se cenjka i malo “začini” priču o svom siru.
Ljuba je prišao tezgi i rekao: “Dobro jutro, Cvetko! Da li je sve pod kontrolom?”
Cvetko, koji je već bio raspoložen za šalu, odgovori: “Kako da ne, šerife! Ali, znaš, imam problem – neko mi je ukrao najbolji sir!”
Ljuba se odmah uozbilji. “Ukrao? Pa to je zločin, Cvetko! Jesi li video počinioca?”
Cvetko je glumio zabrinutost. “Nisam, šerife, ali znam da je bio brz kao vetar. Samo je projurio i sir je nestao!”
Ljuba je pogladio brkove, zamišljeno gledajući oko sebe. “Ne brini, Cvetko, ja ću naći krivca. Ovo selo neće biti mesto za zločince dok sam ja šerif!”
Cvetko je jedva suzdržao smeh, ali je klimnuo glavom. “Hvala ti, Ljubo, znao sam da mogu računati na tebe.”
Ljuba je krenuo u svoju “istragu”. Prolazio je kroz gomilu ljudi, gledao sumnjičavo svakoga ko bi prošao pored njega, čak je nekoliko puta i zaustavio decu koja su jela slatkiše, misleći da su možda oni krivci.
U međuvremenu, Cvetko je skovao plan. Dok je Ljuba bio zauzet “istraživanjem”, Cvetko je potajno uzeo sir iz svoje zalihe i sakrio ga ispod jedne klupe, u blizini Ljubine patrole.
Nakon što se Ljuba vratio, Cvetko mu je šapnuo: “Ljubo, mislim da sam video sumnjivca kako ostavlja nešto ispod one klupe!”
Ljuba je odmah pojurio prema klupi, izvadio lažni pištolj i dramatično povikao: “Stoj! Ko god da si, predaj se!”
Ljudi su se okrenuli prema njemu, iznenađeni, dok je Ljuba zaronio ispod klupe i izvukao sir. Sa velikim osmehom na licu, podigao je sir u vazduh i viknuo: “Slučaj je rešen! Krivac je pobegao, ali sam našao dokaz!”
Masa ljudi oko njega počela je da aplaudira, a Cvetko, smeškajući se lukavo, prišao je Ljubi i rekao: “Bravo, šerife! Nema sumnje, ti si pravi zaštitnik ovog sela.”
Ljuba je bio sav ushićen, kao da je upravo uhvatio pravog razbojnika. “Svi mogu biti mirni dok sam ja ovde,” rekao je ponosno.
Cvetko mu je klimnuo glavom, a zatim, dok su ljudi odlazili, prišao mu i tiho rekao: “Ljubo, sir je bio skriven, samo da ti dam priliku da se pokažeš. Niko ga nije ukrao.”
Ljuba je na trenutak zastao, a onda se nasmejao i potapšao Cvetka po leđima. “Znao sam, Cvetko, znao sam. Ali znaš šta? Svejedno, bilo je zabavno!”
I tako se Ljuba Šerif vratio kući, zadovoljan što je “rešio zločin” i još jednom dokazao da je selo Donje Prigorje najsigurnije mesto – barem dok je on na dužnosti. A sir? Sir su na kraju podelili svi prisutni, uz smeh i priče o hrabrom šerifu Ljubi, čiji podvizi postadoše legendarni, makar samo u njihovom malom selu.
