Mujo i Haso stigli na ples koji se održavao u dvorani ovdašnje škole. Gledaju oni po dvorani, sve puno djevojaka, sve lijepe i dobro građene, ne znaju koju bi prije počeli zavoditi.
Pita Haso Muju:
– Bolan, Mujo, koju ćeš ti?
Mujo pogleda još jednom i reče:
– Ja ću Fatu, ona mi je najbolja!
Haso mu odgovara:
– Dobro, Mujo, samo pazi da ne ispadneš papak, ona ti voli kad si ti frajer kojeg je teško osvojiti.
Odvaži se Mujo, krene prema Fati, i putem razmišlja kako da ispadne frajer. Vidi on da i Fata njega milo gleda, pa stane pred nju i kaže:
– Fato, jesi l’ slobodna sljedeći ples?
Fata se lagano zacrveni i bojažljivo reče:
– Jesam, Mujo, jesam …
A Mujo će na to:
– Odlično, de mi pridrži pivo, majke ti!
BONUS PRIČA:
Bila jednom jedna mala varoš, toliko mala da su je svi zvali “Selo-Više-Nego-Grad”. U tom selu živeli su ljudi koji su bili poznati po svom neobičnom smislu za humor i beskrajnoj ljubavi prema pitu od jabuka. No, najzanimljiviji stanovnik bio je Mile, varoški poštar.
Mile je bio visok, mršav i uvek nosio kapu s malim zelenim perom koje je vijorilo na vetru dok je raznosio poštu. Ali, Mile nije bio običan poštar – on je bio i varoški šaljivdžija. Njegove šale su bile toliko dobro smišljene da su svi stanovnici jedva čekali da ih prevari, jer su znali da će se dobro nasmejati.
Jednog sunčanog dana, Mile je odlučio da izvede svoju najveću šalu do tada. Uzeo je nekoliko starih poštanskih kutija i malo boje, a zatim je proveo celu noć prerađujući ih u najneobičniji oblik. Ujutro je svaka kuća u selu imala poštansku kutiju koja je izgledala kao ogromna pita od jabuka.
Kad su stanovnici počeli da izlaze iz svojih kuća, prvo su bili zbunjeni, a zatim su se počeli smejati. Mile je stajao sa strane, posmatrajući njihova lica, i smeškao se širokim osmehom.
Ali tu šala nije prestala. Svaka “pita” je imala tajni poklopac, a unutar svake kutije nalazio se maleni papir s porukom: “Ako želite pravi komad pite, posetite Mileta.” Te večeri, cela varoš je krenula ka Mileovoj kući, smejući se i noseći tanjire.
Kad su stigli, dočekao ih je Mile s pravom pitom od jabuka, ali to nije bila obična pita. Bila je velika kao stol za ručavanje! Mile je pozvao sve da se posluže, i tako su proveli veče u smehu i priči, jedući pitu i prisećajući se svih njegovih prethodnih šala.
Te noći, dok su zvuci smeha i veselja odzvanjali varošicom, Mile je sedeo u svojoj stolici, zadovoljan što je uspeo da još jednom nasmeje svoje sugrađane. Razmišljao je o sledećoj velikoj šali, znajući da će i ona biti nezaboravna.
I tako je, zahvaljujući Miletovim neobičnim poštanskim kutijama i njegovom neverovatnom smislu za humor, mala varoš “Selo-Više-Nego-Grad” postala mesto gde je smeh bio najvažniji deo svakodnevnog života.
