Živeći u Beogradu, radila je svakodnevno i uživala u druženjima sa prijateljima tokom vikenda. Međutim, jednog dana, došla je do trenutka introspekcije i shvatila da želi da se potpuno posveti svojoj veri. Ta odluka bila je za nju početak novog putovanja, na kojem je želela da pronađe dublji smisao i duhovni mir.
U 2007. godini, odlučila sam se pridružiti manastiru Oreškovica, koji je bio poznat po organizaciji hodočašća u Svetu zemlju. Otac Dušan je igrao ključnu ulogu u organizaciji tih putovanja, a ja sam se prijavila da putujem kao obična osoba, željna da doživim ta sveta mesta.
Otkrila je da duboko želi da krene na hodočašće i da joj se veoma dopadao duh bogosluženja.
– Čula sam za manastir u Homolju, blizu Petrovca na Mlavi, u selu Ždrelu, koji je bio u fazi izgradnje. Odlučila sam da ću raditi kako bih uštedela novac za putovanje koje će trajati oko petnaest dana. Planirala sam da obiđem sveta mesta, da se pomolim za sve svoje pacijente, a zatim se vratim na svoj posao.
To je bila moja ideja. Ipak, tokom putovanja, doživela sam pravo oduševljenje. Fasciniralo me je kako se odvijaju bogosluženja, različiti stilovi i načini života u manastirima, kao i dinamičan život u svetom gradu Jerusalimu, gde su ljudi mogli da nađu ispunjenje čak i noću – ispričala je.
Noćne liturgije u Jerusalimu ostavile su dubok trag na nju, a imala je snažnu potrebu da se moli za sve ljude koje je srela.
– Kao noćna ptica, oduvek sam volela ponoćne liturgije u Hramu Vaskrsenja. Celo noćno iskustvo grada me ispunjavalo radošću. Život u Jerusalimu me zaista privlačio i donosio mi veliku unutrašnju sreću. Osećala sam potrebu da se pomolim za sve ljude koji su mi prošli kroz život tokom dana. Svaka liturgija bila je poput svetionika koji me vodio. Kako su dani prolazili, osećala sam da me ta duhovnost sve više privlači, i već na sredini svog putovanja shvatila sam da želim da se zamonašim – podelila je monahinja iz Oreškovice.
Mati Ekaterina Komnenić osvrnula se na svoje odrastanje u velikom gradu, ističući da nije mogla da doživi pravi duh vere koji ju je ispunjavao.
– Odrasla sam ovde, bila sam dete ovog grada, i verujem da vas zanima kako sam provodila svoje dane. U suštini, osećala sam povezanost sa nečim dubljim. Iako sam se uvek identifikovala sa tim mestom, shvatila sam da me prava ispunjenost dolazi kroz aktivno učestvovanje u bogosluženju, što nisam mogla da doživim u Beogradu. Tamo sam imala priliku da budem aktivna – kaže ona i dodaje:
– Posebno sam uživala u odlascima na liturgiju u Nikolajevsku crkvu u Zemunu. Nakon toga, često bih pretrčala ceo kej do Brankovog mosta i nazad. Zatim bih odlazila na posao, a kasnije bih se uputila na Tašmajdan da plivam. Bilo je već deset sati uveče kada bih izlazila sa prijateljima, ali unutar mene nije bilo onog ispunjenja koje sam tražila; osećala sam da mi je potrebna dodatna energija.
Ključna tačka u mom životu bila je poseta Jerusalimu, kada me je pozvao otac Dušan da dođem u manastir.
Monahinje su posebne figure u duhovnom životu, čija prisutnost i posvećenost često ostavljaju dubok trag na zajednicu u kojoj žive. Njihov život je posvećen veri, služenju Bogu i pomoći drugima, a kroz vekove su pokazivale izvanrednu hrabrost i odlučnost. Kada se govori o monahinjama, često se u prvi plan stavljaju njihova duhovna dostignuća, ali njihov svakodnevni život, izazovi i radosti zaslužuju isto toliko pažnje.
Mnoge monahinje dolaze iz različitih sredina, a njihov put u monaštvo često je rezultat duboke unutrašnje potrage. Mnoge od njih osećaju poziv već u mladosti, dok se druge odlučuju na ovu promenu tokom teških životnih trenutaka, kada im je potrebna sigurnost i mir. Bez obzira na to kako su došle do ovog izbora, one se posvećuju životu u zajednici, gde se trud i molitva prepliću u svakodnevnom životu.
Život monahinja ispunjen je brojnim ritualima i aktivnostima. Svakodnevne molitve, liturgije i meditacije postavljaju temelje njihovog postojanja. Njihova posvećenost Bogu se ogleda u svakom aspektu života – od načina na koji se oblače do načina na koji se ophode prema drugima. U manastirima, monahinje često obavljaju različite zadatke, od kuvarstva do zanatstva, a sve to sa ciljem da doprinesu zajednici i očuvaju tradiciju.
Osim duhovnog, monahinje se bave i socijalnim pitanjima, često pružajući pomoć onima koji su u nevolji. U mnogim slučajevima, one se uključuju u rad sa siromašnima, bolesnima ili zaboravljenima, pokazujući svoju empatiju i saosećanje. Ove aktivnosti ne samo da obogaćuju njihov život, već i jačaju veze unutar zajednice, stvarajući mrežu podrške koja može trajati generacijama.
Međutim, život monahinje nije uvek jednostavan. U suočavanju s izazovima, monahinje često prolaze kroz periode sumnje, umora i borbe. Ponekad se suočavaju s preprekama koje dolaze iznutra, kao što su sumnje u vlastiti poziv ili osećaj izolacije. Uprkos ovim izazovima, mnoge od njih pronalaze snagu u svojoj veri, nastavljajući da se bore za svoju misiju i poziv. Njihovo putovanje je često ispunjeno trpljenjem, ali i dubokom radošću koju donosi služenje.
U društvu koje često zaboravlja na duhovne vrednosti, monahinje su simbol izdržljivosti i posvećenosti. Njihova sposobnost da zadrže fokus na duhovnom, čak i u trenucima poteškoća, inspiriše mnoge. Kroz svoje molitve, rad i služenje, one čine svet lepšim mestom, podsećajući nas na važnost ljubavi, saosećanja i zajedništva.
Njihova uloga u društvu može biti nevidljiva, ali je svakako nezamenjiva. Monahinje su tiho svetlo koje vodi, hrabri srca i pomažu da se održi duh zajednice. Kroz vekove su pokazale da su posvećenje i ljubav prema Bogu i ljudima najvažniji principi koje treba slediti. One nisu samo monahinje; one su sestre, učiteljice, zaštitnice i inspiracija mnogima koji traže svoj put u svetu. Njihova prisutnost ostavlja dubok trag, podsećajući nas da je život bez ljubavi i vere prazan i besmislen. Monahinje, sa svojom neiscrpnom snagom i posvećenošću, pokazuju kako se može živeti u skladu sa vrednostima koje oblikuju naše postojanje.
