Deda Mraz dijeli poklone i među svima bio i Ciga. Pita Deda Mraz:
– “Ko hoce auto?”
Cigo kaze ja cu gospodine Deda Mraz.
Pita dalje:
– “Ko hoce zlato?”
Cigo se javlja.
– “Ko hoce racunar?”
Cigo:
– “Ja cu gospodine Deda Mraz.”
Deda Mraz već iznerviran:
– “Ko hoće batina?”
Cigo kaže:
– “De ljudi uzmite nesto i vi, ne samo ja…”
BONUS PRIČA:
Na vrhu brda, usred šume koja je šuštala stihovima vetrova, živeo je Zvonko, čovek čije ime je uvek izazivalo smeh među meštanima. Zvonko je bio poznat po svom neobičnom smislu za humor i sklonosti ka bizarnim avanturama koje su mu nekako uvek pratile život.
Jednog sunčanog dana, dok je Zvonko uživao u svojoj kolibi s pogledom na zelenilo, primetio je neobičnu pojavu na obzorju. Kroz gustu maglu i drveće, u daljini se nazirala velika balonasta figura. Pomislio je da sanja ili da ga vreme vara, ali kako se figura približavala, postajalo je jasno da nije u pitanju obična pojava.
To je bio Bubimir, vanzemaljac iz galaksije Guglaks, čije je telo bilo prekriveno mekanim plišem, a na glavi je nosio šešir nalik na tačkastu kapu. Bubimir je bio neobično vesela i radoznala vrsta, koja je došla na Zemlju da istražuje ljudsku kulturu i običaje.
Zvonko je bio prvi koji se usudio da priđe Bubimiru. “Dobrodošao na Zemlju, Bubimire!” rekao je Zvonko, pružajući ruku u znak dobrodošlice. Bubimir je odgovorio širokim osmehom i izvadio svoj univerzalni prevodilac, kako bi mogli da komuniciraju bez jezičkih barijera.
Od tog trenutka, njih dvojica su postali najbolji prijatelji. Zvonko je Bubimiru pokazao sve čari zemaljskog života – od piknika u šumi do večernjih provoda u lokalnom kafiću. Bubimir je bio oduševljen ljudskom hranom, posebno picama i čokoladom, dok je Zvonko otkrio čari svemirskih priča i beskrajnih mogućnosti vanzemaljskog sveta.
Ali, kao u svakoj dobroj priči, nevolja je čekala u zasedi. Jednog dana, dok su istraživali stari napušteni rudnik u potrazi za dragim kamenjem, upali su u zamku punu smeha. Bio je to prah za smeh, napravljen od galaksije Guglaks, koji je izazivao nekontrolirani smeh kod onih koji ga udahnu.
Zvonko i Bubimir su se našli kako se smeju bez prestanka, rolajući se po zemlji i hvatajući vazduh koliko god su mogli. “Ovo je najbolji dan ikada!” vikao je Bubimir, dok se smejao do suza.
Na kraju, pomoću svoje improvizovane sprave za pravljenje mehurića, uspeli su da izbace prah za smeh iz vazduha i oslobode se njegovog uticaja. U međuvremenu, otkrili su da su prave dragocenosti bili trenuci smejanja i avanture koje su delili zajedno.
Bubimir je kasnije odlučio da se vrati u svoju galaksiju, ali je Zvonko dobio najboljeg druga u svemiru. I tako je Zvonko, čovek sa neobičnim imenom, živeo sretan do kraja svojih dana, ponekad se smejući kada bi se setio svog vanzemaljskog prijatelja Bubimira i njihovih nezaboravnih avantura na Zemlji.
