Kad smo već na temi škole, pročitajmo malo o prvim počecima školskog sistema i o tome kako je nekad škola izgledala:
Prvi koraci školskog sistema predstavljali su jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji ljudske civilizacije, jer su postavili temelje obrazovanja kakvo danas poznajemo. Iako su prve škole bile daleko od onoga što bismo danas prepoznali kao savremeni obrazovni sistem, one su imale ključnu ulogu u prenošenju znanja sa generacije na generaciju. U starim civilizacijama poput sumerske, egipatske, grčke i rimske, obrazovanje je postojalo, ali je bilo privilegija malog broja ljudi, uglavnom aristokratije i sveštenstva.
Prve škole, koje su se pojavile u Mezopotamiji pre više od četiri hiljade godina, bile su skromne i jednostavne. Umesto velikih učionica, deca su se okupljala u hramovima ili malim prostorijama gde su učitelji, često sveštenici, prenosili osnovna znanja o pisanju, čitanju i računanju. U to vreme, obrazovanje je bilo usko povezano s religijom, jer je velika većina učenika pripremana za poslove u administraciji ili sveštenstvu. Pisanje je bilo od posebne važnosti, jer je omogućavalo beleženje zakona, sporazuma i verskih tekstova. Sumerska klinasto pismo, jedno od najstarijih oblika pisma, učilo se u ovim ranim školama, a učenici su danima sedeli pred glinenim tablicama i ponavljali složene znakove, pažljivo utiskujući klinove u glinu.
U Egiptu su prve škole bile povezane sa hramovima, a obrazovanje je takođe bilo privilegija bogatih. Deca su učila hijeroglife i pripremala se za poslove u administraciji ili religiji. Pismo, aritmetika i astronomija bile su glavne oblasti učenja, jer su bile ključne za održavanje državnih sistema i verskih rituala. Učenici su često morali vežbati crtanje hijeroglifa na pločicama ili papirusu, što je zahtevalo veliku preciznost i strpljenje. Učitelji su bili strogi, a učenici su često kažnjavani za greške, jer se verovalo da se na taj način postiže disciplina i usavršava veština.
Grčka je, s druge strane, razvila obrazovni sistem koji je bio fokusiran ne samo na praktična znanja, već i na filozofiju i razvijanje uma. Prve grčke škole bile su skromne, a obrazovanje je uglavnom bilo dostupno dečacima iz bogatijih porodica. Učenici su se okupljali na otvorenim mestima ili u domovima učitelja, gde su učili čitanje, pisanje, retoriku i matematiku. Platon je osnovao svoju čuvenu Akademiju, koja se smatrala prvom pravom školom filozofije, dok je Aristotel osnovao Licej. Učenici su ovde ne samo sticali znanje, već su učeni kako da razmišljaju kritički, postavljaju pitanja i razvijaju logiku. Filozofija, astronomija i matematika bile su visoko cenjene, a veliki mislioci poput Sokrata, Platona i Aristotela uticali su na obrazovni sistem koji je postao temelj zapadne civilizacije.
U Rimu, obrazovanje je bilo praktičnije i više usmereno ka pripremi građana za svakodnevne poslove i upravljanje državom. Prve škole u Rimu bile su male i jednostavne, često smeštene u privatnim domovima ili javnim prostorijama. Učenici su učili latinski, računanje i zakone, jer je poznavanje prava bilo od ključne važnosti za rimske građane. Retorika, ili veština govorništva, bila je veoma cenjena, jer su oni koji su vladali rečima mogli lako napredovati u politici. Škole su bile otvorene za dečake, dok su devojčice uglavnom bile obrazovane kod kuće, fokusirajući se na vođenje domaćinstva i brigu o porodici. Međutim, bogatije rimske porodice mogle su priuštiti privatne tutore koji su devojčicama prenosili znanje iz umetnosti, muzike i književnosti.
Nastavni proces u ovim prvim školama bio je daleko od modernih metoda. Učenici su sedeli na tlu ili na niskim klupama, dok bi učitelj stajao ispred njih. Ponekad su učenici učili napamet, ponavljajući lekcije iznova i iznova dok ih ne bi zapamtili. Nije bilo štampanih udžbenika, pa su se oslanjali na prepisivanje tekstova na tablicama, papirusu ili pergamentu. Učitelji su često koristili telesne kazne kao metodu discipline, verujući da je strogoća ključna za postizanje uspeha u učenju. Uspeh u školi bio je odraz časti i poštovanja, te su roditelji bogatih porodica ulagali mnogo truda kako bi njihova deca dobila najbolje moguće obrazovanje.
U srednjem veku, škole su bile usko povezane sa crkvom. Manastiri su bili centri obrazovanja, gde su monasi učili mlade dečake čitanju, pisanju i teologiji. Latinski je bio glavni jezik učenja, jer je bio jezik crkve i nauke. Učenici su učili o Svetom pismu, kao i o osnovama aritmetike i astronomije. Ove škole su bile dostupne samo malom broju privilegovanih, dok je većina stanovništva bila nepismena.
Tek sa dolaskom renesanse i humanističkog pokreta, obrazovanje je postalo dostupnije širem krugu ljudi. Gradovi su počeli osnivati škole, a obrazovni sistemi su se postepeno razvijali kako bi uključili više predmeta i modernije metode učenja. Pojavom štampe, knjige su postale dostupnije, što je omogućilo širenje znanja i obrazovanje postalo temelj budućih generacija.
Rani početci školskog sistema pokazali su koliko je obrazovanje bilo važno za razvoj društva i civilizacije. Iako su metode i pristupi bili različiti, želja za učenjem i prenošenjem znanja bila je prisutna u svim kulturama i vremenima. Od skromnih početaka u sumerskim hramovima, preko grčkih filozofskih škola i rimskih učionica, do današnjeg modernog obrazovanja, škole su uvek igrale ključnu ulogu u oblikovanju društva. Iako su se vremena promenila, suština obrazovanja – prenošenje znanja, razvijanje kritičkog mišljenja i priprema mladih za život – ostala je ista.
