Ubica sa Cetinja, Aco Martinović, ostavio je jeziv trag iza sebe, a jedna scena posebno svedoči o dubini njegovih namera. Gledajući pravo u oči svoje sestre Zorice Vuletić, jedne od dvanaest stradalih tog kobnog dana, izgovorio je samo tri zlokobne reči: “Dobro znaš zašto.” Te reči su ostavile utisak da su njegovi postupci bili daleko od slučajnih i da je iza svega stajala priča koju su samo on i Zorica razumeli.
Tragedija na Cetinju donela je nezamislivu bol porodici Zorice Vuletić. U njenom domu, gde bi trebalo da vlada mir i ljubav, njen brat, Aco Martinović, okončao je njen život. Zorica, mlada majka, iza sebe je ostavila dve bebe, bliznakinje, koje će odrastati bez sećanja na nju, dok će ih senka tog dana zauvek pratiti. U kući su se u tom trenutku nalazile i sestričine, koje su zatečene prizorom straha i užasa. Njihovi očevi, Zoričin suprug i njegov brat, zatečeni i nemoćni, nisu se usudili ni da progovore, okovani strahom pred smrću koja je bila na korak od njih.
„Sedite ili ću vas ubiti!“ reči su koje je zločinac izgovorio, preteći onima koji su se zatekli u kući. Njegove reči, ispunjene hladnoćom, otkrivale su da iza njegovih postupaka stoji nešto više od pukog trenutka ludila. „Desetoro sam već ubio, sad ću i tebe,“ nastavio je, fokusiran na svoju sestru Zoricu, jedinu metu svog užasnog plana.
Kada je kročio u njen dom, nije mario za ostale – njih je poštedeo, ali nju nije. Niko ne može dati smisleni odgovor na pitanje „zašto“. Kako uopšte objasniti ubistvo žene koja mu je bila sestra, oslonac, i, po rečima poznanika, osoba koja se nesebično brinula o njemu? Zorica mu je pružala utočište, čak su i praznike provodili zajedno. Uprkos svemu, upravo je ona postala žrtva na pragu sopstvenog doma, pred očima nevine dece koja će taj prizor nositi kao teret celog života.
Pred kućom koja je postala mesto nezamislive tragedije, ostale su tek dve vinske čaše, nekoliko spokojnih mačaka, ukrašen ulaz i nekoliko pepeljara. Ti predmeti, nekada obični i neprimetni, sada nose težinu gubitka, pričajući priču o danu kada je cela porodica zadesila nesreća.
Kuća, međutim, nije ostala prazna. Dok se selo okuplja na Zoricinoj sahrani, nekoliko kilometara dalje od Cetinja, dom obavija jeziva tišina. Oštar vetar zavija kroz planinski krajolik, a prizor kuće deluje kao da je zaleđen – ne od zime, već od bola. Sve je stalo u tom trenutku, zarobljeno u vremenu, baš kao što će taj strašni dan zauvek ostati duboko urezan u sećanja nevine dece, poput ožiljka koji vreme ne može da izbledi.
