Već devet dugih mjeseci, kao da je cijeli svijet stao za nas. Milan je nestao bez traga, kao da ga je progutala zemlja. Gdje god da se okrenemo, samo praznina i tišina, ni jednog jedinog znaka koji bi nam dao nadu da ćemo ga ponovo vidjeti. Lutamo u očaju, ne znamo više ni kuda da krenemo, ni kome da se obratimo. Svaki dan iščekujemo neki glas, neku vijest, ali ona ne dolazi.
„Ne dao bog nikome ovo što mi proživljavamo“, govori Marica Đorđević, slomljena od bola. Njen sin Milan nestao je 10. juna prošle godine, na izletištu Bojanine vode na Suvoj planini. Od tada, trag mu se gubi, kao da nikada nije ni postojao.
Majka nestalog farmaceuta iz Niša, Marica, ne odustaje od potrage za svojim sinom. Svakodnevno se obraća inspektorima Policijske uprave u Nišu, ali odgovor koji dobija ostaje isti – istraga je u toku, potraga i dalje traje.
„Tražili smo pomoć i od crkve, poslali smo molbu da nam kažu da li se Milan možda nalazi u nekom od manastira u zemlji. Samo želimo da znamo da je živ, ništa više. Nakon četiri mjeseca, 24. decembra, stigao nam je odgovor – našeg Milana nema ni u jednom manastiru, ni u Srbiji, ni u Republici Srpskoj, ni na Hilandaru. Ako je odlučio da krene nekim novim putem u životu, želimo mu sreću, ali ne možemo da se otmemo utisku da nije sam donio tu odluku. Čovjek njegove građe, dva metra visok, stotinu kilograma težak, ne može jednostavno da nestane bez traga“, govori Marica sa strepnjom u glasu.
Njena zabrinutost dodatno je porasla nakon što je, u pratnji starijeg sina, obišla nekoliko manastira u potrazi za bilo kakvom informacijom. Ono što su tada doživjeli ne prestaje da ih proganja.
Dok smo tragali za bilo kakvim informacijama o Milanu, dogodilo se nešto što me ne prestaje progoniti. U manastiru Veta, smještenom podno Suve planine, monahinja je prišla mom starijem sinu, uhvatila ga za ruku i tiho, ali odlučno rekla: „Ne traži ga sada. On ne želi da bude pronađen. Kad bude spreman, sam će ti se javiti.“ Te riječi su mi se urezale u srce. Zašto bi to rekla? Da li je nešto vidjela, nešto znala? Otkud joj ta sigurnost? – priča Marica kroz suze, drhteći od neizvjesnosti.
Njen suprug i stariji sin ne odustaju – povremeno se vraćaju na Suvu planinu, uporno pretražujući teren u nadi da će naići na bilo kakav trag koji bi ih mogao dovesti do Milana.
„Nemoguće je da se nešto strašno dogodilo, a da nema nikakvih dokaza. Da je, ne daj Bože, sebi nešto učinio, morali bismo pronaći bar neki komad odjeće, obuće, bilo šta. Na stotine ljudi ga je tražilo, psi su njuškali svaki pedalj, dronovi su pretražili teren, ali ništa – nikakav znak da je ikada bio tamo. Još nešto mi ne da mira – policija nije otkrila ništa sumnjivo ni u njegovim telefonima, a što je još čudnije, nije bilo nikakvog listinga poziva, niti su postojali podaci s baznih stanica. Kako je moguće da je sve obrisano, kao da nikada nije postojao? Zato molimo sve koji možda znaju nešto, koji su ga negdje vidjeli, da nam pomognu. Samo želimo da znamo šta se dogodilo“, kaže Marica, nadajući se da će konačno dobiti odgovor koji toliko dugo čeka.
Svaki put kada ih neko od prijatelja, komšija ili rođaka sretne, reakcija je ista – neverica i nemoćno odmahivanje glavom. Kako je moguće da jedan čovek nestane tek tako, bez traga, bez glasa? Ni oni sami ne mogu da pronađu odgovor na to pitanje.
Porodica je prvi put posumnjala da nešto nije u redu 10. juna, kada Milan nije došao s posla kako bi odveo sina na rođendan. Tog dana, negde oko podneva, javio se supruzi i rekao da neće stići da pokupi ćerku iz vrtića, ali da će sigurno moći da odvede sina na proslavu. Međutim, kada se nije pojavio i prestao da se javlja na telefon, njegova supruga je, zabrinuta, kontaktirala njihovog starijeg sina da joj pomogne i odvede dete umesto Milana.
Tada je cela porodica počela da ga poziva, ali bez uspeha. Telefon je bio nedostupan. U međuvremenu, Milanov pametni sat, koji je ostao u stanu, pokazao je da se signal njegovog telefona nalazi 19 kilometara od Niša. To je bio prvi trag. Stariji sin je okupio nekoliko prijatelja i krenuo ka Bojaninim vodama, gde su, na parkingu, pronašli Milanov službeni automobil – zaključan i ostavljen, bez ikakvih naznaka šta se moglo dogoditi.
Najveća misterija je ostala – zbog čega se Milan uopšte uputio na planinu? Nije imao planinarsku opremu, čak ni novčanik, koji je takođe ostao u stanu.
„Ne znamo šta se s njim dešavalo između podneva i kasnog popodneva. Znamo da je oko 12 sati bio u Jelašnici – to su potvrdile kamere sa nadzora. Ali, prema rečima jednog bicikliste, njegov automobil se na putu ka Bojaninim vodama pojavio tek oko 17 sati. Gde je bio tih pet sati? Šta se dogodilo u tom periodu? Nemamo nikakve odgovore“, priča Marica, dok pokušava da sabere sve delove ove neshvatljive slagalice.
Te kobne jutarnje sate, kada ga je poslednji put videla, Marica ne može da izbaci iz glave. Milan je svratio do nje, popili su kafu, razmenili nekoliko uobičajenih rečenica. Delovao je normalno, skoncentrisano – poslao je nekoliko službenih mejlova i potom krenuo na posao u Klinički centar. Ništa nije nagoveštavalo da će to biti poslednji put da ga vidi. Kasnije tog dana, umesto da se vrati kući, njegov trag se gubi negde na Bojaninim vodama.
„Osećamo se potpuno iscrpljeno, i fizički i psihički. Moj suprug je teško bolestan, bori se sa leukemijom, a Milan je bio veoma brižan, uvek pažljiv prema svemu. Nedavno je čak potražio neki prirodni lek za spavanje, jer nije uspevao da se odmori. Otkako je nestao, ja više nemam snage ni volje za bilo šta. Ne izlazim iz kuće, jedva se nateram da kupim hleb. Kao da život više nema smisla. Ne dao Bog nikome ono što mi prolazimo“, priča Marica kroz suze.
Dan nakon što su pronašli njegov automobil, forenzičari su stigli na mesto događaja. Policija je uzela njegove telefone, novčanik, ličnu kartu, laptop – sve je bilo uredno složeno u kolima. Ali nešto im je promaklo. Tek kasnije su shvatili da je njegov pametni sat ostao u pregradi automobila, neprimećen.
„Gledali su snimke sa nadzornih kamera u selima kroz koja je prolazio, ali ništa sumnjivo nisu pronašli. Nisu ni mene zvali na razgovor, iako sam poslednja osoba s kojom je bio pre nego što je otišao na posao, a zatim na Bojanine vode. Počinjem da se pitam – da li je neko namerno sklonio mog sina? Možda je bio primoran da ode, možda je saznao nešto što nije smeo? Ili je imao neki problem koji nikome nije otkrio?“, kaže Marica.
Nešto je sigurno mučilo Milana, to sada postaje jasnije. Kratko pre nestanka požalio se bratu da ima nešto važno da mu kaže, ali nikada nije stigao da mu to poveri.
„Rekao mu je da se suočava s nečim, ali da će sam rešiti i tek tada mu reći o čemu se radi. Da li je to imalo veze sa poslom? Da li je nešto drugo u pitanju? Nemamo nikakvih odgovora. Planina je pretražena uzduž i popreko, a od mog sina ni traga ni glasa. Iz njegove firme se niko ne oglašava, iako je bio uzoran radnik. Čak se ni kolege nisu potrudile da dođu na Bojanine vode i učestvuju u potrazi. Ja samo želim da pronađem svog sina, da saznam šta mu se dogodilo“, zaključuje Marica, dok se bori s neizvesnošću koja je izjeda već mesecima.
