Priče o “ozbiljnim momcima” i krvavim događanjima iz devedesetih godina prošlog veka i dalje privlače pažnju javnosti. Jedna od tih priča oživljena je kroz film “Nedelja”, koji prikazuje život pevača Džeja Ramadanovskog. Posebno upečatljiv karakter u filmu je Iso Lero Džamba, Džejev brat od tetke, dorćolski don čije nestajanje 23. septembra 1993. godine ostaje misterija, s obzirom da njegovo telo nikada nije pronađeno. Marko Janketić tumači ovu enigmatičnu ličnost u filmu “Nedelja”.
Džamba je 1990. godine u jednom intervjuu podelio priču o svojoj turbulentnoj prošlosti, koja je oduvek bila isprepletena sa zakonom.
METAK ZBOG KAZINA
“Zovem se Lero Iso, poznat kao Džamba. Trideset sedam godina, rođeni Dorćolac. Stranputicom sam krenuo rano, još u petom razredu osnovne škole. Počeo sam da kradem sitnice, a potom sam naučio veštinu provale i ‘pozajmljivanja’ tuđih automobila. Kroz te aktivnosti, završio sam u popravnom domu u Negotinu, zatim u Kruševcu, pa u zatvoru…”
Ovako je započela Džambina priča, već tada iskusnog člana beogradskog podzemlja, na kojeg je 1989. godine pucao Veselin Vukotić, ubica Andrije Lakonića, u restoranu “Marakana”.
“Još u Negotinu sam upoznao starije i iskusnije momke, i pored zanata koji sam tamo stekao, naučio sam od njih sve što je bilo potrebno da se provale izvrše efikasno”, govorio je Džamba. “Kasnije sam završio u domu na Voždovcu kod Branislava Tapuškovića, koji me je izbavio iz strožeg doma.”
Međutim, Džamba nije odustao od kriminalnih dela, pretežno provala. Tvrdi da nikada nije džepario u autobusima jer mu je bilo ispod časti oduzeti “plavu kovertu krvavo zarađenu” nekome drugome, imajući u vidu majčin osećaj kad bi joj se nešto slično desilo.
UBISTVO U DOMU
Zbog novih provala, Lero se uskoro našao u domu u Kruševcu gde je proveo oko sedam meseci, upoznavši mnoge koji su bili gori od njega, lišeni karaktera, emocija i ljudskosti. U takvom okruženju postao je agresivan i bezosećajan.
Jednog dana, u masovnoj tuči među “domcima”, Lero Iso je staklom ubio jednog od napadača u samoodbrani.
“Zvali smo ga ‘Kurjak'”, prisećao se Džamba. “Svi smo se tamo zvali nadimcima. Zbog tog ubistva i drugih krivičnih dela po bekstvu iz doma, osuđen sam na šest godina zatvora, a kaznu sam ‘odležao’ u Valjevu i Požarevcu.”
Nakon dve godine provedene u zatvoru, prebačen je u Požarevac zbog četiri pokušaja bekstva, gde je dospeo u deo za povratnike – s okorelim kriminalcima. Veliki deo kazne proveo je u samici i izolaciji, ne mogavši da se pomiri s “gazdama”. Hijerarhija među zatvorenicima postojala je, gde su jači zatvorenici premlaćivali slabije, samo da bi se znalo ko je “bos”.
“Bilo je ludih i hrabrih, ali ja sam bio luđi i hrabriji”, nastavljao je Lero. “Jedino mi je žao pokojnog Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, s kojim sam se borio i, nažalost, izgubio. Na kraju su me prebacili u Leskovac, a njega u Prokuplje.”
Po izlasku iz zatvora, Džamba je već bio stekao “reputaciju”, što je podrazumevalo da su mlađi kriminalci želeli da se dokažu skidanjem s “trona”. Odbijajući da zapostavi kriminal zbog “lagodnog života”, Džamba je otišao preko granice. Radio je po Zapadnoj Evropi, a u Beogradu – trošio. Nastavio je da održava svoj “nivo” i autoritet koji je izgradio pesnicama.
“Tako me jedne noći maskirana osoba mučki ranila iz pištolja”, prisećao se Lero. “Bio sam u društvu bivše žene Karmen i njene drugarice, kad mi je ta osoba prišla s leđa i ispalila hitac. Dogodilo se ispred ‘Cepelina’, kasnijeg ‘Taš kluba’.”
Milicija tada nije preduzela ništa, jer su, kako je rekao Džamba, znali da on neće svedočiti na sudu. Putem zakona nikada se nije osvećivao. S druge strane, milicioneri su se maksimalno trudili da mu “zagorčaju život”.
“Najbolji dokaz tome je afera kada sam branio, i odbranio svoj život ispred restorana ‘Topčiderska noć’, kada su slični došli da me ‘maknu'”, prisećao se Lero poznate pucnjave koja je svojevremeno uzburkala Beograd. “Tada sam radio na održavanju reda.”
